Uvod: lično pozicioniranje

Za žene sa poluperiferije, odakle dolazim, gde rodne studije još uvek nisu prihvaćene, ni integrisane niti adekvatno akademski vrednovane, važna je strategija usuditi se govoriti u prvom licu jednine, koristeći "ja", kao i usuditi se preći propisane granice onoga što bi "akademski" tekst trebalo da bude. Usamljenički i naporan put artikulisanja znanja u oblasti rodnih studija, na poluperiferiji, usred etničkih konflikata i društvene transformacije, znanja koje će biti dovoljno održivo da preživi političke (s)mene i dovoljno pouzdano da ohrabri konstruktivnu društvenu promenu, daleko nadilazi puki manirizam iskazivanja stavova u prvom licu jednine. Zato u tekstovima koje pišem nastojim jasno naznačiti svoju epistemološku polaznu tačku, kao i svoju strategiju sa-znavanja. Kako sam došla do toga da "znam" nešto, za mene je gotovo jednako važno kao i šta je to što "znam". Kao što je važno personalizovati znanje, pošto još nema šireg akademskog koncenzusa o temama koje će biti analizirane u ovom tekstu, jednako je bitno i kontekstualizovati to znanje, smestiti ga u njegov teritorijalni, kulturni, društveni i istorijski kontekst. 

U ovom tekstu sadržane su ideje i saznanja iz više različitih tekstova, odnosno velikog dela mojih dosadašnjih ili novijih istraživanja u vezi s rodom, konfliktom i pomirenjem, a koji su objavljeni ili neobjavljeni u zadnjih petnaestak godina. Zato se usudjujem da budem autoreferentna. Ovo je na neki način trenutak sinteze dugog perioda intenzivnog istraživanja i analiza, trenutak u kojem se, po završetku ratova, može stati i pogledati unazad jednim sasvim drugačijim pogledom u odnosu na gledišta tokom turbulentnih istorijskih događanja. Godinama sam razvijala ideje, uvide i razumevanje ratova u bivšoj Jugoslaviji kombinujući sociološki pristup, feminističko aktivističko znanje, iskustveno znanje i jednostavno ljudsko razumevanje, empatiju. Najvažniji stimulans za moj intelektualni angažman nije došao iz knjiga, nego iz neverovatno destruktivnih i bolnih događanja tokom devedesetih godina prošlog veka. Postojala je urgentna potreba za artikulisanjem nečega što je često izgledalo kao zbunjujući set fragmentiranih činjenica, za organizovanjem i disciplinovanjem mučnih utisaka, za stvaranjem konsistentnog (ili ne) i smislenog sistema objašnjenja i nadasve razumevanja. To razumevanje činilo se ponekad podjednako važnim kao i pitanje opstanka. Razumeti, to je bilo pitanje moralnog imperativa, stvar odgovornosti. Često sam kreirala/proizvodila znanje bez mogućnosti da se adekvatno povežem s procesom intelektualne proizvodnje ili sa saznajnom/epistemičkom zajednicom u svojoj raspadajućoj zemlji ili izvan zemlje. Kad se osvrnem unazad, biva mi jasno da je dobar dio tog proizvedenog znanja došao "iz utrobe" kao reakcija koju bi izazvali neki nepodnošljivi događaji ili prilike. Ovo znanje nije bilo samo iskustveno, nego i proaktivno znanje, s jasnom usredsređenošću na realnost promene. Biti deo ovog eksperimenta in vivo, živeći u Srbiji 90-tih, uz to što je bilo bolno, bilo je i velika epistemološka prednost, ali isto tako i velika intelektualna odgovornost. Bilo mi je skoro pa mazohističko zadovoljstvo živeti u teškim uslovima a da bih ih mogla bolje razumeti i doneti zaključke koji bi mogli biti korisni i izvan granica bivšeg jugoslavenskog prostora. Treba izvući pouku, a duboko verujem da je ljudski rod sposoban za učenje. Ako je ljudska istorija bila dugi proces učenja na greškama, možda će, ali samo možda, dovoljna akumulacija "grešaka" doneti održive lekcije za budućnost. Srbija se mučno, i sa mnogo nedoumica i napred-nazad koraka, ipak, približava Evropi. Gledajući unazad čini se da je to bio neverovatno dug i bolan put ka nečemu što je u suštini bilo neizbežno. Apsurdnost tih poslednjih deset-petnaest godina može samo izazvati gorčinu. Potrebno je uložiti puno truda samo da bi se došlo do one tačke gde je Srbija nekada bila kao srednje razvijeno industrijsko društvo. Potrebno je prevazići regresivna kretanja iz protekle dekade. Da bi se to dogodilo, nužan preduslov je jedna vrsta opšteg društvenog konsenzusa o tome šta se zapravo dogodilo devedesetih godina i kako se to dogodilo. Ovaj tekst, fokusirajući se na rodnu prepsektivu, predstavlja napor u tome smeru.

Kako je sve počelo?

Ako i ostavimo po strani sholastično pitanje da li se sve što se dogodilo moralo neizbežno i dogoditi, još uvek se moramo suočiti s problemom da li je pitanje "zašto" su se ratovi u bivšoj Jugoslaviji desili, važnije od onoga "kako" je došlo do njih? Izgleda da je "zašto" metafizičko pitanje koje pretpostavlja da postoji razlog, značenje ili barem uzrok. Ono se javlja iz druge pretpostavke da je postojao sistem, poredak, usled kojeg izbijaju ratovi. Meni, međutim, jedna druga pretpostavka zasnovana na tadašnjem validnom i empirijski proverenom sociološkom znanju, deluje više verovatno: bilo je više haosa nego sistema, kako u globalnoj okolini koja se brzo menjala, tako i unutar bivšeg jugoslavenskog prostora koji je proživljavao duboki institucionalni kolaps. Prije će biti reči o nedostatku sistema koji je na koncu omogućio da paradoks postane moguć: ratovi su se desili upravo stoga što se nisu morali desiti. Nije bilo determinirajućeg sistema iza jugoslavenskih ratova, osim globalnog, najglobalnijeg koji u biti znači da drugu stranu globalizacije čini ustvari fragmentacija poluperiferije i periferije. Međutim, u momentu kada su ratovi otpočeli ovi procesi nisu bili jasni niti vidljivi. Različite paradigme razjašnjavanja pojavile su se tek post factum, kad su ratovi već izazvani, kad se mnogo toga već desilo a što se uopšte nije moralo desiti.

Objašnjenja ratova u bivšoj Jugoslaviji korespondiraju sa širim razumevanjem procesa transformacije i globalizacije. Tako, na primer, tek nakon što su se zemlje u "tranziciji" suočile s glavnim teškoćama, postalo je očigledno da su institucionalne promene tako spore i teške stoga što je prethodno institucionalno uređenje u bivšim komunističkim društvima bilo gotovo uništeno.1 Odnosno, tek nedavno (2003) je Svetska banka u svom izveštaju naglasila da su građanski ratovi u novijoj istoriji snažno povezani s ekonomskim krizama.2 Za zemlje bivše Jugoslavije, ova "nova otkrića", međutim, stižu prilično kasno, i nove političke i geostrateške restrukturacije ih čine nebitnima. Promene u znanju jednom će se i dogoditi, ali to neće ukloniti posledice pogrešnih, površnih i manipulativnih pretpostavki koje su izazvale niz intervencija ili ne-intervenisanja, što je vodilo širenju zlokobne spirale zla, umesto da je smanjuje. Ovo nije pitanje ko je u pravu a ko u krivu, nego stvar razumijevanja ljudskog delovanja u društvu.

Jedna od jasnih lekcija iz jugoslavenskih ratova jeste da što je bila manja verovatnoća da će se rat desiti, lakše ga je bilo proizvesti, usled odsustva sistemskih i strukturalnih mehanizama za njegovo sprečavanje. Haotične društvene strukture sa slabim institucijama bile su bespomoćne u odnosu na političke elite. Ovo je, po mom uverenju, bila empirijska činjenica u svim jugoslavenskim ratovima. Ratovi su se desili upravo zato što se nisu morali dogoditi, u jednom determinističkom vakuumu, koji je omogućio previše ovlasti moćnicima da oblikuju uslove za stvaranje novih država. Ratovale su buduće države protiv društva. Problem je bio u tome što je bilo previše "budućih država" a samo jedno društvo koje je "trebalo" pocepati.3

Činjenica da su se ratovi stvarno dogodili ne znači da su oni bili "logični", "nužni", neizbežni i samim tim objašnjivi. To je samo "naučni" pristup zbilji koji konstruiše i re-konstruiše "razlog". Velika većina ljudi koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, davnih 1980-tih i u ranim devedesetima, ratove nije očekivala, nije smatrala logičnim niti opravdanim. Post factum je tek jasno da su promoteri rata pobedili u ovom procesu, ako ne individualno (stoga što će neki od njih na kraju ipak biti kažnjeni), a onda kao politička klasa i da je "nacionalizam" još uvek najvažnija "igra u gradu". Pobednici su, dakle, države i njihove političke elite, i naravno, ratni profiteri.4 Gubitnik je nekadašnje jugoslavensko društvo u celini i većina takozvanih "običnih ljudi". To gubitništvo je i teorijski i istraživački ostalo izvan fokusa bilo čije pažnje, osim onog dela koji se odnosio na direktne žrtve rata.

Pošto su ratovi u najvećoj meri proizvod političkih elita i nisu u suštini proizašli iz struktura, nego više usled nedostatka struktura, uloga medija bila je krucijalna. Mediji su morali "izmisliti" opravdanja za ratove. U stvari, mediji su igrali apsolutno ključnu ulogu u pripremanju naroda za rat. Bilo bi nemoguće zamisliti kako bi bez medija ovi ratovi uopšte počeli. Mediji su hranili kolektivnu svest razlozima, objašnjenjima i opravdanjima "nužnosti" i "neizbežnosti" rata. Što su "stvarni" razlozi bili slabiji, jača je bila ratna propaganda.

Bilo bi logično očekivati da pravi razlozi etničkih sukoba budu zasnovani na verskim netrpeljivostima i/ili diskriminaciji. Ipak, ništa od ovoga nije postojalo u nekom bitnom stepenu u bivšoj Jugoslaviji, svakako ne u poređenju s bilo kojom zapadnom demokratijom. Stanovništvo je bilo prvenstveno ateističko (u sedamdesetim, osamdesetim i ranim devedesetim) a diskriminacija prema manjiskim etničkim grupama u svakoj od republika/pokrajina zanemarljiva. U stvari, podaci popisa iz 1981. uverljivo pokazuju da skoro nigde u bivšoj Jugoslaviji individualni napredak ka višim društvenim slojevima nije zavisio od etničkog porekla.5 Za većinu stanovništva, bez obzira na etničko poreklo, postojala je velika je verovatnoća da će osoba rođena nakon drugog svetskog rata sav svoj život, do kraja osamdesetih, proživeti a da ne iskusi niti oseti etničku ili versku diskriminaciju. Ovo je naročito važilo za urbana mesta, od kojih je Sarajevo bilo najočitiji primer.

Medijska ključna uloga u samoopravdavanju konflikta leži u njegovom definisanju kao "nužnog", "neizbežnog", "normalnog", "predodređenog", čak "opravdanog" i "moralnog", tako stvarajući širok koncenzus o velikom broju "pro-ratnih" argumenata. Bez ove propagandne mobilizacije u medijima, etnički sukob i/ ili rat ne bi imao smisla za većinu društvenih aktera koji i jesu glavni gubitnici. Ne bi bilo pokretačke sile, niti logike "neizbežnosti" bez ove medijske promocije rata, koja podstiče kolektivnu spremnost da se žrtvuju (Drugi) i/ili da se samo/žrtvuje. "Drugi" kao različit i kao "opsano različit" je izmišljen praktično preko noći.

Nepomirljiva razlika: rodna matrica

U bivšoj Jugoslaviji mediji su u osnovi imali tri različite uloge. Prva se odnosila na laganu i postepenu, ali sigurnu dekonstrukciju onog zajedničkog u bivšoj Jugoslaviji i na promociju nepomirljivosti etničkih kultura. Ovim je ispunjen potreban uslov prvo za definisanje razlika, a zatim za pravdanje podela i antagonizama. Druga uloga je bila dodati seme mržnje toj matrici nepomirljivih razlika. Napokon, treća uloga bila je kreirati potrebu da se "nešto mora učiniti" kako bi se opravdali konkretni politički činovi i vojne akcije. Jedna za drugom ove su se uloge dopunjavale, sve do klimaksa, stvarnih ratova. Uloga medija bila je krucijalna za samo-proizvodnju ratova u maniru "samoostvarujućeg proročanstva"6. Dok na nivou događanja postoji normalan hronološki sled, zahvaljujući ulozi medija, kazualitet ratova je bio odvojen od njihove hronologije.

U procesu ideoloških priprema za ratove ključne su bile politike identiteta. Pošto su "stvarni" identiteti bili uzdrmani i destabilizovani mnogim procesima intenzivnih društvenih promena od drugog svetskog rata na ovamo, naročito jakim u vreme ekonomske krize koja je počela u ranim osamdesetim, medijska proizvodnja identiteta u devedestima i nije bila posebno težak zadatak. Jugoslavenska situacija u 90-tim lako se može povezati s klasičnim postulatima "teorije o žrtvenom jarcu" - ekonomska kriza i potraga za krivcem. Krivac je morao biti izmišljen, kroz proces snažne diferencijacije "nas" i "njih". "Politika identiteta" uveliko je bila oruđe konflikta. Nadalje, politike prebrojavanja (veličina etničkih grupa), politike imenovanja (promene imena etničkih grupa), politike reinterpretacije zajedničke prošlosti, i izmišljanja "tradicija" bile su integralni dio identitetnih politika zajedno s medijskim politikama. Identiteti su konstruisani, re-konstruisani i čak novi isfabrikovani u veoma kratkom vremenu i vrlo intenzivno. Instrumentalizacija "identiteta" za posvemašnji konflikt vodila je, posledično, ka tome da sam "identitet" postane jedna od uobičajenih, čak neizbežnih, strategija preživljavanja.

Dok je politika identiteta bila oruđe konflikata na najdirektniji način, trebalo ju je takođe učvrstiti u nekoj od nepromenjivih matrica podele, razlikovanja, u nekoj stalnoj dihotomiji. Ovde u političku arenu ulaze rodne razlike, predstavljajući čist oblik "nepomirljivih razlika" koje "neizbežno" vode ka antagonizmu. Rodni identiteti u javnom diskursu bili su u vreme konflikta uglavnom konstruisani da se uklope u "opozitni model" identitetnih formacija gde se drugi, bilo etnički ili rodno drugi, vidi kao neprijatelj, u hijerarhijskim i isključivim terminima.

Kao oruđe za "proizvodnju ratova" u bivšoj Jugoslaviji, politike identiteta bile su sama srž medijskih politika. Međutim, u srži politika identiteta, u osnovi razlike kao takve, krile su se rodne politike, promovišući večnu, nepromenjivu, stalnu, prirodnu razliku među ljudima. Esencijalizam u interpretaciji rodnih razlika bio je fantazma nužna za konstrukciju etničkih razlika. Međutim, i ova pretpostavljena univerzalnost i transistoričnost rodnih razlika je etnicizirana. Univerzalnosti je dodana specifična etnička komponeneta. Nigde ovo međudejstvo između univerzalnog i kontekstualnog u interpretaciji rodnih razlika nije vidljivije nego u srbijanskom javnom diskursu devedesetih. Srpska verzija mizoginije konstruisala je ženu kao "pozapadnjačenog" Drugog.

Kontekstualna analiza dominantnog srpskog javnog diskursa u odnosu na rodne razlike u Srbiji devedesetih obelodanjuje kružnu re-produkciju srpskog etničkog identitetaisrpskogmuškogidentiteta. Srpstvoproizvodimuškost,kaoštomuškost proizvodi srpstvo. Diskurzivna konstrukcija rodnih identiteta utiče na stvarnu proizvodnju rodnih uloga, na rodne prakse u svakodnevnom životu. Mizoginija, koja je eksplodirala u javnom diskursu u devedesetim, bila je ideološki odgovor na stvarne uslove "implozije patrijarhata" u svakodnevnom životu.7

Srpska tradicija: žrtvovanje i ućutkivanje žena

U romanu objavljenom 1932. u Beogradu, Tragedija verne i patriotske Srpkinje u evropskom ratu 8, poslednji pasus ovako glasi:

Ratko je stajao na samim vratima od kuće, držeći svog novog sinčića u rukama, a Mirjana,kada je spazila Ratka sa detetom, nanovo je sva uzdrhatala i da je ja nisam podržavao, sigurno bi se tu srušila, ali ovako, ona napregnu i poslednju snagu te kroči nekoliko koračaja do Ratka, pade mu na grudi i gotovo šapatom reče: "Predajem ti moju vernost koju sam u mome srcu do sada gajila: neka je slava Srpkinjama koje su na svojim izmučenim slabim plećima održale život izdišućem Srpstvu, i hvala: Francuskinjama, Engleskinjama i Amerikankama koje su im pomagale dok vi niste došli! Živelo srpstvo!!! I sruši niz Ratka na crnu zemlju, koja je živu ne dočeka!!!.
( Nedeljko Gozdavić: "Tragedija verne i patriotske Srpkinje u Evropskom ratu, 1932, Beograd).

Dakle, verna i patriotska Srpkinja je mrtva. Kao i Majka Jugovića i njenih devet sinova, najpoznatija figura epske srpske tradicije, koja umire nakon što joj je iz bitke protiv Turaka doneseno mrtvo telo i njenog devetog sina.U jednoj od najčuvenijih poema srpske epike, "Skadar na Bojani", žena najmlađega od tri brata je također mrtva, zazidana u zidove kule, što je bila žrtva potrebna da bi se tvrđava sagradila. Sve ove Srpkinje trebalo je da umru da bi postale poznate, žrtvujući se ili bivajući žrtvovane za nešto što je daleko važnije od njih samih i tako predstavljaju model Dobre Srpkinje. One su referentna tačka za respektabilnu ženskost.

Stvar je u tome da je dobra Srpkinja uvek Srpkinja koja više ne postoji. Samo ona Srpkinja koja je spremna žrtvovati se i koja je verna je dobra Srpkinja, a samo dobra Srpkinja može biti uopšte Srpkinja, uopšte žena. Biti žena znači biti verna i to biti verna Srbinu, koji je opet veran Srbiji, u stvari to znači biti verna Srbiji i zatim umreti kako ništa ne bi omelo apsolutnu vernost i apsolutni patriotizam te vernosti.

U Srbiji devedesetih postalo je jasno da sve Srpkinje koje su žive, aktivne, koje se usuđuju preispitati značenje i svrhu žrtvovanja, ili koje se, još gore, usuđuju da odbiju žrtvovati se bilo iz metafizičkih ili praktičnih razloga, iz uverenja ili zbog nedostatka uverenja, iz principa ili nedostatka principa, sve te Srpkinje niti su žene, niti su dobre, niti su Srpkinje. Javni diskurs bio je veoma antifeministički i antiženski za sve žene koje se nisu savršeno uklapale u propisanu ulogu žrtve za Srpsku Naciju i/ili Srpskog Muškarca.

Nije slučajno da je Mirjana iz prethodne priče mrtva. I nije slučajno što Ratko u naručju "drži svog sina", onog kojeg je začela i rodila druga žena, s kojom on, naravno, nastavlja živeti posle rata. Nije slučajno to što je u romanu žena koja se žrtvovala mrtva. Ona je morala umreti, ona uvek mora umreti, jer je u momentu ostvarenja nacionalnog projekta ona višak i čak opasna po novonastale strukture moći. Ona jednostavno mora biti mrtva ili barem odsutna i nevidljiva. Nacionalni projekt je uvek muški projekt, a ženama je dopušteno da pomažu i slede. Cela istorija ovo potvrđuje, a istorija ženskog pokreta u Srbiji takođe.9

Ali i srbijanska stvarnost ovo također potvrđuje. Iako su žene odigrale ključnu ulogu u promeni režima, tako što su bile najaktivniji deo civilnog društva tokom devedesetih, nakon promena one su bile "izgurane". Kako tvrdi Rada Iveković: "Nacija je fikcija, ali naravno funkcionalna fikcija. To je patrijarhalna zajednica koja isključuje žene. Nacija, kao i svaka druga partijarhalna zajednica, isključiva je u osnovi: sve žene su potčinjene svim muškarcima 'njihove' nacije. A žene same prestaju biti 'nacija' onog trenutka kad počnu govoriti za sebe."10 A upravo je na ovo bila fokusirana strategija mizoginije u Srbiji devedesetih, izražena u javnom diskursu - na opasnost od ženskog govora/jezika/diskursa?

I, da nastavimo s Mirjanom, junakinjom romana, nije slučajno da je baš sin u Ratkovom naručju. Zato što su nacionalni projekti uvek projekti očeva i sinova koji isključuju žene. Ili, još bolje, uključuju nevidljive žive žene i vidljive nepostojeće (mrtve) žene. I vidljive i nevidljive žene su uvijek žene koje ćute. Stoga je najopasnija od svih pretnji po nacionalni projekt upravo ta - žene koje počinju govoriti, artikulišući sopstveni diskurs.

Ućutkivanje žena u politici: srpski mediji u devedesetima

Diskurs o mentalitetu artikulisan je u srpskoj javnosti u devedestim. Glavna tema bila je "šta je to srpstvo" kao da se radi o nekoj metafizičkoj suštini, nekoj vrsti transistorijskog entiteta. Kad je ova tema u pitanju mnoga kvazinaučna objašnjenja našla su put do javnog diskursa. Javne debate o "srpskom mentalitetu" dobile su značajno mesto u medijima, zamenivši uspešno sve dublje analize i kritička mišljenja, a podržavajući fatalizam i mitomaniju. Vitalni dio ovih javnih rasprava o srpskom mentalitetu postale su glorifikacija "srpskog maskuliniteta", ili "mita o srpskoj muškosti".

Usko vezana za ovu raspravu bila je i debata o ženstvenosti. Unutar rasprave o srpskom mentalitetu i samim tim o srpskoj muškosti, ženska pitanja bila su dio dominantne matrice javnog diskursa, s jedne strane i s druge žene i politika. Naravno, rodna pitanja diskutovana su takođe, ali na sasvim drugačiji način i u alternativnom prostoru koji su kreirale ženske nevladine organizacije.
Iznenađujuće, ili pak ne, ova dva različita prostora gotovo nikad se nisu susrela, izuzev u akcijama Ženskog lobija11 koji se otvoreno suprotstavljao antiženskoj politici režima, izdavanjem saopštenja za javnost. Ali glavna odlika javnog diskursa kad su u pitanju žene, jeste da je u osnovi ostao segmentiran, sastojavši se od pro i antirežimskih medija s jedne strane i feminističke javnosti s druge. Prelazeći liniju pro et contra režima, muški diskurs se konstituisao kroz zatvoren sistem mizoginih izjava, dok je s druge strane, marginalni feministički diskurs artikulisao sopstveni sistem značenja, koncepata, predstava, jedva razumljivih za one izvan te getoizirane scene.

U rezultatu, istu matricu isključivanja žena primenjivali su i pro i antirežimski mediji. Fokus je, naravno, bio na ućutkivanju.

Da bi se analizirale mizogine strategije isključivanja i ućutkivanja žena, urađena je diskurzivna analiza dvaju reprezentativnih tekstova. Dva prominentna novinara napisala su tekstove o ženama u politici: "Žensko pismo" Milivoja Glišića, objavljeno u "NINu", 29. augusta 1997. i "Žensko pismo" autora Bogdana Tirnanića, u "Politici" 12. juna 1999.

Slučajno, ili ne, oba imaju isti naslov(!) i nameru da ironijski podriju concept "žeskog pisma" koji se počeo prihvatati u literarnim krugovima tog vremena. Ova jednostavna činjenica otkriva izvestan oblik "opsesije" ženskim pismom, ili, bolje reći, ženskim glasovima u javnosti. Prvi tekst je napisan prije NATO napada, drugi nakon NATO-vog rata protiv Jugoslavije. Prvi je objavljen u prorežimskom listu "Politika", drugi u antirežimskom nedeljniku NIN. Prvi tekst bio je otvoren napad na žene koje su u to vreme bile aktivne političarke (bliske Miloševiću ili opoziciji), a drugi je bio atak na feministkinje. Najvažnije otkriće ove analize je da, iako su autori svoje članke objavili u različitim medijima, iako su politički različito pozicionirani a i teme su im različite, obojica su primenili potpuno istu strategiju diskvalifikovanja: Oba teksta se bave "lakim žrtvama"- u prorežimskim novinama meta napada su feministkinje, a u antirežimskom žene na vlasti, koje pripadaju režimskom establišmentu. U oba napisa raspravlja se o ženskoj seksualnosti i izgledu i diskvalifikuje ih se pre svega na osnovu izgleda. Tipično mizogina antinomija: Ako žena nije lepa, ne treba se baviti politikom, a ako je lepa, nema šta da traži u politici sadržana je u oba teksta. Bilo da je u pitanju lepota ili njen nedostatak, politika nije za žene. Nije dovoljno reći da ovde nema logike, zato što odsustvo logike ne diskvalifikuje mizoginiju. Mizoginija je ambivalencija prema ženama, ona nije samo puka "mržnja". 12 Nije nedostatak znanja, ili dokaza ono što je reprodukuje, nije to čak ni moć univerzalnog patrijarhata, nego duboko strukturiranih ograničenja koje sadašnje rodne režime čine funkcionalnim. Oba teksta fokusirala su se na žensko oglašavanje, na činjenicu da su se žene usudile progovoriti, u literaturi, u politici, u javnosti, pa čak i kod kuće. I oba su puna logičkih pogrešaka. Na primer, u tekstu koji napada feministkinje i koji tvrdi kako su one "izdajice" i kako se listom zalažu za kolektivnu krivicu srpskog naroda, u stvari se pretpostavlja kolektivna krivica feministkinja dok ih se u isto vreme napada da celi srpski narod guraju u "kolektivnu krivicu". I jedan i drugi članak imali su visoko ritualno značenje; u stvari oni uopšte nisu morali da budu napisani u trenutku u kome su se pojavili. Nije bilo nekog specifičnog događaja na koji su se osvrtali. Njihova latentna funkcija bila je potvrditi vernost srpskom patrijarhatu, kao sveopštem bratskom ugovoru, nezavisno od političke orijentacije. Oba su puna uvreda, "niskih udaraca" i nedokazljivih tvrdnji. Gotovo da je nemoguće s njima se sporiti, oni su u stvari pretnja ženskom glasu u javnosti. Konstruisani u maniru da jednostavno ućutkaju žene, ne ostavljaju nimalo prostora za ženski glas. S mizoginim tvrdnjama ne može se raspravljati, jer one nisu zasnovane na logici, nego na ambivalenciji. Glavni metod oba ova teksta je prosto agresija. Snaga ove agresije odgovara nedostatku argumenata.

Simptomatično je da žene koje su tada bile na vlasti, u nerežimskom magazinu nisu posebno okrivljene za "izdaju", pošto se to za njih kao deo tadašnjeg establišmenta podrazumevalo, dok su feministkinje u režimski orijentisanim novinama bile obilježene kao "izdajice". Ovo vodi ka zaključku da su žene izdajice kako god okreneš, bilo da kolaboriraju s Miloševićevim režimom, ili su u opoziciji. Sve je upitno osim ove univerzalne osude za izdaju. Tako da se na kraju može zaključiti da je ućutkivnje žena legitimno jer su one svakako izdajnice.

Žene: srpska propast

Matrica mizoginije koja je eksplodirala u srpskom javnom (i privatnom) prostoru u devedesetima tesno je povezana sa srpskim nacionalnim projektom. Glavne odlike tog projekta u devedestima su bile da je antizapadnjački, anahron i populistički. Mizoginija je bila konstitutivni dio takvog projekta.

U svrhu analize kako je diskurzivno konstruisan Mit o Srpskoj Muškosti i kako se on odnosi prema nacionalnom projektu, analizirani su različiti tekstovi. U ovoj analizi u žiži su dva paradigmatična teksta: "Srpska propast", Aleksandar Tijanić, "Građanin", od 11. juna 1997. i "Kaži NE", dr Jovo Toševski, Papirus, Beograd, 1997.

Jovo Toševski autor je pet bestselera koji se bave rodnim odnosima i trenutno kolumnista "Politike", najuticajnijeg dnevnika u Srbiji, u kojoj piše upravo o ovim temama rodnih odnosa. Tijanić je, s druge strane, nakon demokratske revolucije oktobra 2000. bio savetnik predsednika Vojislava Koštunice od 2000 -2003., kao i bivši ministar informisanja tokom Miloševićevog režima, a trenutno je direkor RTS, najvećeg javnog medijskog servisa u Srbiji. Činjenica je da ovi autori ne samo da su čitani, nego u stvari i ohrabrivani, bez obzira na njihove javne ženomrzačke izjave. Drugim rečima, još uvek je visoka podudarnost između sveopšte mizoginije i govora mržnje protiv žena i srpskog nacionalnog projekta. Braća su, ipak, braća!

Svoj paradigmatični tekst "Srpska propast", misleći pritom na žene (!), Tijanić počinje ovako: "Svakom Srbinu treba žena". Dalje iz teksta doznajemo da je ta žena prosto žena, ne specifično Srpkinja, pošto je jedina žena kakva Srbinu treba jednostavno žena. Srbin, drugim rečima treba ženu koja će tek pomoću Srbina postatisrpskažena. Srpkinjama se uskraćuje nacionalnost, osim preko "njihovih muškaraca". U zajednici gde nacija ima najveću vrednost, ovo isključivanje iz političke zajednice muškaraca se podrazumeva. Ni manje ni više.

U daljem tekstu Tijanić se referira na muškarce kao na "mužjake", reč pozajmljenu iz faune koja, kad se primeni na ljude, asocira na snažnu, nekontrolisanu seksualnost. Tako Tijanić u svom tekstu koristi reč koja bi u drugim kulturama bila degradirajuća po muškarce stoga što ih svodi na njihovu seksualnost. Ali, u Srbiji izgleda da je to kompliment. Međutim, Tijanić tvrdi da su Srbi kao vrsta (sic!) ugroženi. Svud u tekstu snažne su biološke reference. Esencijalizam rodnih razlika očigledno se konstruiše tako što se koriste reči koje podsećaju na "svet prirode". Tijanić tvrdi da Srbi žive u "poslednjoj prirodnoj oazi". Srbi su, drugim rečima, ugroženi kao prirodna vrsta. Srbi su čuvari same "prirode" muškosti, prirodnosti, prirodnih instinkata, prirodne muževnosti i oni se moraju odupreti šteti koju prouzrokuje "civilizacija".

"Tradicionalna karakteristika Srba", piše Tijanić, "je njihova erekcija, koja je sada ugrožena zbog zahtevnih žena". Prema Tijaniću, žene su te koje su odgovorne za današnje odsustvo erekcije, zato što "vrše pritisak na muškarce". Muška erekcija je ugrožena društvenim pritiscima, no Tijanić jednostavno ne vidi da isti pritisci mogu ugrožavati i žensku seksualnost. Dakle, s jedne strane žene se u ovom tekstu tretira kao apstraktne žene koje su srpskim muškarcima potrebne, kao seksualizovana tela, nezavisno od nacije, ali su i društveno ekskomunicirane, zato što ih isti društveni problemi i ekonomska kriza ne pogađaju na isti način kao muškarce. Oba ova "propusta" samo otkrivaju mizoginu matricu koja desubjektivizuje žene. Samo denacionalizovane, dekontekstualizovane i depersonalizovane žene mogu biti predmet "večnih istina" mizoginog diskursa. Ženomrzački argumenti mogu funkcionisati samo kad su žene isključene iz stvarnosti, misli se na mušku stvarnost. Mizoginija ima problem s dokazima; iz tog razloga ona negira stvarnost.

Glavni udar Tijanićevog teksta i ovde, nimalo slučajno, upućen je ženskom jeziku, govoru. Tijanić otvoreno tvrdi da su glavni protagonisti "genocida nad muškarcima" žene "koje nikad ne prestaju da pričaju ili one koje ne mogu prestati da pričaju gluposti". U stvari, Tijanić uopšte ne ostavlja mesta za žene koje govore zato što imaju šta da kažu. Žene bi trebale da budu ućutkane. Genocid nad srpskim muškarcima, prema Tijaniću, vrše žene koje govore. Ženske reči su glavno oružje genocida nad muškarcima. Pošto su žene dekontekstualizovane, otud njihov jezik nije srpski jezik, pa tako više nije ni važno kojim jezikom one govore. U svakom slučaju taj je jezik nemoguće razumeti zato što je to jezik Drugog, pa je samo važno žene ućutkati.

Uz još neke slične artefakte i druge oblike mizogine literature u srbijanskoj javnosti tokom devedesetih, postalo je prilično jasno da je ženski jezik, diskurs, pismo, glavna pretnja patrijarhalnom poretku. Žensko ćutanje je imperativ mizogine kulture. Jezik može biti remetilački element, zato što on može integrisati žene u srpstvo, što je u stvari ekskluzivni muški domen. Ućutkivanje je jedan od načina proizvodnje Drugosti. Za prostor bivše Jugoslavije ovo je veoma važan metod, upravo zbog uglavnom zajedničkog jezika. Ućutkivanje žena omogućilo je proizvodnju svake druge Drugosti. Kao što Branka Arsić kaže, "Stranac je na mestu odsustva jezika."13

Prema Tijaniću, žene koriste reči kako bi uništile muškarce. Sledeći korak u razumevanju ove poruke jeste da, u stvari, prirodu koju predstavljaju muškarci, ugrožavaju žene predstavljene kao kultura, civilizacija. Ali zašto su reči tolika pretnja srpskome muškarcu? Odsustvo razumevanja kao takvog najčešće nije problem za one koji imaju moć, za one dominantne i jače. Problem je u tome da u stvarnosti srpski muškarac više nema moć. Srpski patrijarhat brzo implodira, proizvodeći više ograničenja za žene nego privilegija za muškarce. Ovo je stanje "samožrtvujućeg mikro-matrijarhata" kao preovlađujućeg mikro modela rodnih režima. Srpski muškarac je prestravljen nedostatkom razumevanja zato što je ono o čemu žene govore poziv, izazov za redefinisanje rodnog ugovora. Tako se Srbi boje reči koje ne razumeju, ali ne sa pozicije balkanskog autokratskog patrijarha, nego sa pozicije preplašenog muškarca koji se povlači. Boje se reči koje više ne reprodukuju njihovo "prirodno" stanje. Naprotiv, ženske reči uznemiruju zato što naglašavaju intenzivno muško povlačenje. Ove su reči najverovatnije prosto subverzivne po anahronizam "naturalnosti" poslednje muške oaze.

Srbin ne želi dokazivati sopstvenu superiornost jer je ona prirodna. Prirodnost je, naravno, izvan istorijskog vremena, ona je bezvremenska, a-hronična. Podrazumeva se da se srpske muškarce mora poštovati samo zato što su jedinstveni, što su žitelji poslednje oaze. I sve dok je njihova superiornost prirodna, Srbi je ne moraju dokazivati. Eto zašto ona apsolutno mora ostati "prirodna". Drugim rečima, ako ona to nije, onda mora imati neki sadržaj, mogla bi biti izložena usporedbama, prosuđivanjima, proceni. Ali budući da je "jedinstvena" i samim tim prirodna, ovu nadmoć štiti samo njena sopstvena samoizolacija. On živi u svojoj oazi gde reči Drugoga treba da budu poništene. Srpska muškost tako biva nadmoćna samo ako je prirodna i ako se sama po sebi podrazumeva. Mit o superiornosti je fantazma povučene muškosti u središtu implozije patrijarhata.

Nije čudno da se žene u Tijanićevom tekstu nikad ne označavaju kao Srpkinje. One ne mogu biti Srpkinje ako vrše genocid nad Srbima. Žene su se, prema autoru, organizovale s ciljem da unište Srbe. Način na koji Tijanić opisuje rodne odnose uverljivo reflektuje opštu paranoidnu atmosferu u Srbiji tokom devedesetih, istu onu koja, prema samoostvarujućem proročanstvu, proizvodi sopstvene razloge za paranoju. 14 On kaže kako nikad ženama neće oprostiti stvaranje "antifalusne civilizacije". Militantni ton ovog teksta usko je povezan sa upotrebom militatnih reči kao što su: genocid, progon, taoci, organizovani pogrom... Militantnost političkog diskursa korespondira militantnosti diskursa vezanog za rodne relacije.

"Nikad oprostiti" bilo je u samoj srži animoziteta stvaranog protiv Drugih u devedesetima. Recikliranje i reinterpretacija prošlosti u kodu "nikad oprostiti" bio je glavni "pro-ratni" podstrek. U srpskoj javnosti devedesetih ovo je problematizovano kao "nemogućnost" oprosta, u stvari kao poziv za neprekidni animozitet, sa kvazimoralističkog stajališta. Nemogućnost oprosta smešta Drugog ne samo u položaj izolacije, neprihvatanja, ili inferiornosti, nego u poziciju večitog neprijatelja. Pseudomoralističko stajalište ovde proizlazi iz neupitne pozicije onoga ko tvrdi da je prva i jedina žrtva i na taj način onaj ko ima pravo da nikad ne oprosti. Kristalizacija ove pozicije i ustvari autistički odnos ne samo prema drugome, nego i prema samom sebi, savršeno odgovara konzervaciji srpske muškosti u poslednju oazu, odnosno Prirodu.

Ali, postoji mesto koje ovo remeti, možda čak i mesto oprosta, a to je ljubav. Zato Tijanić, držeći se jasno i strogo svoje pozicije, zagovora da Srbin, dok vodi ljubav sa ženom, valjda Srpkinjom, drži oči zatvorene kako ne bi mogao videti da i Druga uživa! Puno značenje straha koji je donela kriza identiteta u devedesetima, može se razumeti uz pomoć ovih poslednjih reči u članku. Tako da Druga ne samo da treba da bude ućutkana, nego i isključena na način da se zatvore oči. Zatvaranje očiju je rešenje totalnog bega. Zadovoljstvo Druge ometa samu bit mizogine hijerarhije, one iste hijerarhije koju je lako prihvatiti kad je Druga ućutkana, ponižena ili izrabljena. Ali šta da se radi sa zadovoljstvom Druge?!

Žmirenje je povlačenje. Dakle, puni krug se ovde zatvara. Mizoginija se pretvara u mizandriju. Srbi su u podrumu sopstvenog slepila. Izgleda da se sve može jednostavno rešiti pomoću ove strategije: istorija se može izbrisati zatvaranjem očiju, a bol Drugih tako što se za njega ne želi znati. Ovo i te kako liči na dominantno ponašanje Srba tokom balkanskih ratova: "neznanje" o patnjama drugih. Dakle, muškarci su osuđeni na mrak, a istorija na nevidljivost.

"Ne" - muževnost negacije

Sličan metod i poruka mogu se naći u knjizi "Reci NE" Toševskog, koja je objavljena pre rata s NATO-om i koja dobro korespondira s preovlađujućom atmosferom u srpskoj javnosti tog vremena. Toševski tvrdi da muškarci ženama treba da kažu isto ono "Ne" koje su Srbi rekli Zapadu.

"Ne" koje zagovara Toševski ne zasniva se ni na kakvom prethodnom rasuđivanju, nikakvim jakim argumentima, to je samo način na koji treba ojačati poziciju muške superiornosti. "Ne" koje muškarci trebaju izreći, uvek ženama, u stvari je instrument koji ih oslobađa bilo kakvog rasuđivanja. Toševski zagovara proizvodnju muškosti koja je prosta negacija, zasnovana na negaciji radi negacije. "Ne" nije zasnovano na promišljanju, ono oslobađa muškarce od toga, dajući im moć bez razmišljanja, čak kontra mišljenju i razumu. Tako je srpska muškost zasnovana na nerazmišljanju, nerazumnosti, bez računanja troškova i dobiti, tek na pukoj negaciji, bez obzira na posledice.

Toševski također nalazi jasnu vezu između onoga "Ne" upućenog ženama i "Ne" koje Srbi kažu "stranim silama". Toševski ovo "Ne" povezuje sa slobodom i muškošću. Žene se jednostavno identifikuju kao neko ko nije odavde, kao stranci. Opet, žene nisu Srbi. I u njegovoj interpretaciji žene su ponovo isključene iz muške političke zajednice. Stoga im treba reći "Ne", iz bilo kojeg razloga. U stvari, u samoj srži srpstva stoji negacija.

U svojoj metafizici, kombinovanoj sa kvazi socio-biološkim objašnjenjima, Toševski ide još i dalje s tvrdnjama da Srbi predstavljaju muški princip, dok je Evropa reprezent ženskog principa. Srpkinje, prema Toševskom nisu nigde, one postoje samo kao pratnja srpskome muškarcu. One su isključene kako iz nacionalne zajednice Srba, tako i iz ženske zajednice evropskih žena. Pa bi pitanje glasilo a gde su Srpkinje? Kako su postale nevidljive? Zašto u ovom modelu žene ne predstavljaju korelat srpskome muškarcu? Zašto se o njihovoj seksualnosti nikada ne raspravlja, nego samo o muškoj seksualnosti? Odgovor na takva pitanja bi mogao biti u tome da su odsutne iz ovakvih diskursivnih strategija gradnje rodnih odnosa zato što su u stvarnosti sveprisutne. Govoriti "Ne" nekome ko je sveprisutan u stvari je čin očajnika da konstituiše sebe, a istovremeno i neizbežno i Drugoga. U stvari "Ne" je strategija nužna za subjektivizaciju muškaraca, koji su i sami žrtve implodiranog patrijarhata, koji žive u uslovima samožrtvujućeg mikromatrijarhata. Sveprisutnost srpskih žena ovde nije teorijsko pitanje, nego empirijska činjenica.

Paradoks ove "Ne" strategije konstruisanja muškosti dolazi od puke činjenice da je "Ne" u stvari priznanje Druge koja pre toga ne mora nužno biti prepoznata kao "Druga" i kao "različita". Ponovo, ovo jako liči na situaciju u bivšoj Jugoslaviji u kojoj je "Drugost" prepoznata samo putem konflikta, dok se pre konflikta razlika uglavnom nije pravila.

Još jedan paradoks je da je "Ne" kao strategija beskrajna spirala destrukcije, bez izlaza. Ona je ustvari nedostatak komunikacije, slepi put i zato nužno -mizandrija. Ova strategija svodi muškost na negaciju. U osnovi je regresivna i defanzivna i dolazi od osećaja manje vrednosti, simptomatične za imploziju patrijarhata. Pomoću "Ne" apstraktan strah u stvari afirmiše "Drugost", tako da se "oaza" iz pisanija Tijanića i Toševskog pretvara u geto u kojem je glavni način postojanja odbijanje izvanjskosti, drugosti, razlike! "Ne" ne dopušta da se konstituiše muški subjektivitet, zato što "Ne" konstantno podriva subjektivitet, čineći ga nestabilnim i u stvari zavisnim od Drugosti. Dakle, muškost koja proizlazi iz odbijanja, zasniva se na ne-subjektivitetu. Tako da nije slučajno da se u shemi koju nudi Toševski muškost veže s borbom, ruralnim načinom života, nepromenjivošću, iracionalnošću. Srpska muževnost je u svojoj suštini arhaična i anahrona. "Ne" koje se na ovaj način zagovara je "Ne" modernitetu. Srpska muškost je anti-modernistička, kao i celi srpski nacionalni projekt u srpskoj javnosti devedesetih.

Muškost je u svetu ugrožena, tvrdi Toševski. Ali ne i u Srbiji, gde žene poštuju muževnost. Zato one veruju u slobodu kojoj su odani njihovi muževi i očevi i sledeći ih daju snagu "svojim muževima". Dakle, onda kad slede muškarce, žene reprodukuju muškost. Opet paradoks - muškost zavisi od ženskog priznanja njene superiornosti i od žena kao sledbenica. Jači tako zavisi od slabijeg. Slabiji je preduslov za jačega (dijalektika sluge i gospodara, Hegel). "Samožrtvujući mikromatrijarhat" je sila koja reprodukuje muškarce. Ali žene to rade zato što je "muževnost" njihovih muževa preduslov slobode. Ukratko, nacionalna sloboda je nemoguća bež žena sledbenica, na taj način neizbežno proizvodeći muškarce kao superiorne, jedinstvene i rodoljubive.

Srpsku muškost sa srpskom nacionalnošću povezuje međusobni odnos naracije. Arhaični model srpske muževnosti savšeno korespondira sa isključivanjem srbijanskog društva iz "normalnih" istorijskih tokova u vreme Miloševićevog režima. Narodnjački projekt, iako veoma anahron, iracionalan i skup, ne bi bio prihvaćen da nije našao svoj put do same srži individualnog subjektiviteta - rodnog identiteta. Na nivou individualne priče o sebi, novouspostavljeni politički diskurs se mora legitimizovati i integrisati, internalizovati. Tok je dvosmeran: u jednom smeru individualna naracija jača anahronizam političkog projekta i na drugom nivou, anahroni politički projekt se zasniva na prepoznavanju i internalizaciji kodova individualne matrice subjektiviteta.

Dakle, opet, muškost negacije postaje negacija muškosti. Mizoginija prelazi u mizandriju. Muškarci su konstruisani kao nerefleksivna, zavisna, neracionalna i hiperseksualna prirodna bića. Oni su, doista, zatvoreni u geto svoje naturalnosti i večite negacije Drugosti.

Maskulinost i femininost: srpski puzzle

Rezultat ovih diskurzivnih rodnih konstrukata je zapanjujući, a ipak logičan, specifično "srpski puzzle" rodnih opozicija. U usporedbi sa zapadnjačkim metafizičkim matricama rodnih opozicija, ova srpska je veoma različita i odgovara specifičnom društveno-kulturno-političkom kontekstu devedesetih godina prošlog veka.

U većini zapadnih intelektualnih tradicija rodovi su kostituisani preko sledećeg seta suprotnosti, "kulturalnih konvencija":15 žensko-muško, priroda-kultura, primitivno-civilizovano, instinkt-propis/zakon, priroda-ugovor, univerzalno-partikularno, večno-privremeno, prirodni zakon-ljudska volja, prirodna vrlina-stečeni greh, dubina-površina, prirodno-veštačko, telo-duh, osećanja-razum.

Poenta je, kako Žarana Papić pokazuje, da takva konsistentnost nužno ne mora da postoji. Dakle, ne radi se uopšte o logičnoj konsistentnosti. Mizoginija nije "logična", ona je ambivalencija. Stvar je u kontrastiranju, dihotomijama, a ne u istini, dokazu ili konsistenciji. To je moć diskursa, ne moć istine, što je važno u procesu izgradnje rodnih identiteta.

Ovaj sistem opozicija, kako pokazuje diskurzivna analiza navedenih paradigmatičnih tekstova, prilično se razlikuje u "srpskom puzzle-u": muško-žensko, priroda-kultura, instinkt-reči, Balkan-Evropa, priroda-tehnologija, autentičnost-izveštačenost, superiornost-inferiornost, emocionalnost-racionalnost, nepromenjivost-promenjivost, ruralnost-urbanitet, ratništvo-sledbeništvo.

U stvari, srpski rodni puzzle ili "rodni poredak" u javnom diskursu u Srbiji devedesetih jasno pokazuje suprotnu matricu od one koja prevladava u zapadnoj kulturalnoj tradiciji. Muškost se povezuje s prirodom, ženskost s civilizacijom, muško sa Srbijom, žensko sa Zapadom. I na kraju, muškost se konstruište kao predmodernost, a ženskost kao modernost.

Zaključak

Prilično je verovatno da će se ovaj "puzzle" u narednih dvadeset godina promeniti. Ono što je važno da se nauči je da nema fiksnih strategija opozicioniranja, ono što je fiksno nije čak ni suprotnost kao takva, nego postojanje različitih rodnih ugovora i poredaka koje iznova i iznova treba pažljivo i kontekstualno istraživati.

U srpskoj javnosti devedesetih godina prošlog veka odnosi muškosti i ženskosti konstruisani su u javnom diskursu prema matrici etničkih isključivanja i prema srbijanskoj političkoj opoziciji u odnosu na Zapad. Ova srpska matrica pokazuje različito organizovanje stvarnosti, političke, svakodnevne i individualne stvarnosti. Oko ovih sistema opozicija, u Srbiji tokom devedesetih strukturisana je stvarnost, identiteti, individualni i kolektivni, konstruisani su narativi o sebstvu. Totalitet društvenog konsenzusa o "ugroženosti srpske nacije" stvaran je pomoću specifičnih politika rodnih identiteta i vice versa. U javnom diskursu Srbije devedesetih, kulturu i civilizaciju kao nešto što dolazi sa Zapada, smatralo se stvarnom pretnjom srpstvu/muškosti.

U javnom diskursu u Srbiji suprotnost u odnosu na Drugog postala je model uspostavljanja i reaktiviranja rodnih suprotnosti. Ključna opozicija oko koje se javni diskurs skoncentrisao je: Srbija - Zapad, što se poistovećivalo sa opozicijama srpstvo jednako muškost i ženskost jednako Zapad. U Srbiji devedesetih politika je kolonizovala sve, od ličnih života do rodnih identiteta.