Današnje ekonomsko i socijalno stanje je naturalizovano(.) pa je stvarnost neizbežno džungla. U periodima nestašice, slabi podlegnu, a jaki prežive. Danas, sposobnost preživljavanja zavisi od pojedinačne prilagodljivosti, fleksibilnosti i mobilnosti: biti inovativna, autonomna, polivalentna, multifunkcionalna i neprekidno učiti ne bi li se stalno iznova očarali poslodavci.
(Puig de la Bellacasa, 2002: 98)

Uvod

Svrha ovog teksta je da ponudi složenije razumevanje dinamizma između visokog broja žena koje grade karijeru, njihovog aktualnog položaja u
društvenim hijerarhijama i kvaliteta života u poluperifernim evropskim zemljama.
Ovo pitanje će se raspravljati kombinacijom teoretskih ideja, rezultata različitih
istraživanja u postkomunističkim zemljama i osobnih opservacija koje uključuju
i vredne uvide stečene učešćem u Enwise2 ekspertnoj grupi, koju je u oktobru 2002. osnovala Evropska komisija s ciljem da sačini izveštaj o situaciju s kojom se suočavaju naučnice u Centralnoj i Istočnoj Evropi i baltičkim zemljama. O nespornoj 'istini' o velikom značaju ženskog obrazovanja na putu ka rodnoj ravnopravnosti, ovde se raspravlja u neideološkom, postfeminističkom maniru, podrazumevajući 'transformativnu analizu' kao 'misiju' rodnih studija (Griffin, 2002).
Glavni argument ovog teksta jeste da su se zbog njihovog specifičnog razvojnog puta, u nekadašnjim komunističkim državama također razvili i specifični rodni režimi3, koji su na različite načine 'u suprotnosti' sa stanjem u zemljama 'centra'. No, pod uticajem globalizacije, razlike se smanjuju. Ova situacija, ako se pravilno razume, nudi mogućnost istraživanja limita postojećih univerzalizovanih i globalizovanih rodnih politika, otelovljenih u nizu međunarodnih organizacija, programa i projekata. Pogled s poluperiferije nudi spoznajni dobitak , zato što nadilazi zagovaranje dobro kontekstualizovanih rodnih politika u različitim društvenim okruženjima4, stvarajući prostor za međusobno istočno-zapadno 'ogledanje '. Usporedba stanja u centralnim zemljama i zemljama s poluperiferije može biti korisna za međusobnu de-ideologizaciju aktuelnih rodnih politika Istoka i Zapada, produbljujući tako razumevanje međusobne povezanosti rodnih režima s obe strane granice, u stvari u novom, globalizacijskom kontekstu. Nove pretnje koje dolaze od negativnih strana globalizacije u njenom neo/liberalnom maniru, prejake su da bi se mogle neutralizovati ideologijom rodne ravnopravnosti. Umesto toga, međusobna povezanost koja se može otkriti ne samo u očitim sličnostima, nego i u međuzavisnosti centra i poluperiferije, može osnažiti međunarodnu koaliciju u korist bolje uravnoteženog i pravednijeg uređenja ljudskih poslova, bez obzira na rod, odnosno prevazilaženjem rodnosti.

Fakti i cifre

Kad sam se nakon tri godine vratila kući, izgledalo mi je kao da sam se vratila sa odsluženja vojnog roka, kao da sam bila vojnik 3 godine. Za mog boravka u Engleskoj svaki sam trenutak koristila da mobilišem svu svoju energiju i pamet kako bih odgovorila na raznolika očekivanja sredine.
Izvor: mlada rumunska naučnica (Enwise Report, 2003:135)
Žene Istočne Evrope vrlo su obrazovane. Ovo je jednostavna istina koja otkriva dugotrajni trend ženskog uključenja u visokoobrazovne ustanove u predkomunističkoj eri, tokom komunizma i u postkomunizmu. Prve žene s univerzitetskom diplomom studirale su u Cirihu sedamdesetih godina IX veka. Zvanična institucionalizacija upisa žena na univerzitete na državnom nivou desila se 1883. u Rumuniji i 1922. u Litvaniji. Tajni ženski koledž bio je osnovan u Poljskoj 1885. ('Leteći univerzitet'), a 1911. na Univerzitetu u Tartu-u (Estonija). Obavezno pohađanje osnovne škole za dečake i devojčice uvedeno je u Habsburškoj Monarhiji 1774., a u Bugarskoj 1878. godine (Enwise Report, 2003:22). U Istočnoj i Srednjoj Evropi i ženski pokreti također su se pojavili relativno rano. U nekim zemljama poluperiferije, nasuprot pogrešnim uverenjima i predrasudama o 'nazadnoj ženi s Istoka kojoj treba zapadno feminističko prosvetljenje' pravo glasa žene su dobile prilično rano: u Estoniji, Mađarskoj, Latviji, Litvaniji, Poljskoj 1918., u čehoslovačkoj 1920., Rumuniji - 1929., Bugarskoj - 1937. (Enwise Report, 2003:23). Tokom komunizma, zvanična ideologija i politika jednakosti snažno je ohrabrila žene da se kvalitetno obrazuju. Uz pripadnost komunističkoj partiji, obrazovanje je bilo najvažnija lična prednost za napredovanje na društvenoj lestvici. Postoje indicije, iako ne i obimnija istraživanja, da su se žene radije, nego za partijsko članstvo, opredeljivale za obrazovanje kao način ispunjenja svojih ambicija. Izgleda da je ženska nevoljnost da se uključe u zvanične politike transistorijska i transkulturalna, iako sa snažnim varijacijama od zemlje do zemlje.
Različita pozitivna nasleđa dovela su do vrlo visokih pokazatelja ženskog udela u profesijama. U Istočnoj i Srednjoj Evropi žene čine više od polovice profesionalaca, s izuzetkom Rumunije. U većini ovih zemalja one trenutno čine više od 60% i u proseku više nego što je to slučaj u zemljama evropske petnaestorke (EU-15). Visok udeo u profesijama prati i visok procenat zaposlenosti, opet iznad EU-15 proseka i također se reflektuje na relativno visoko učešće među istraživačima, što je, opet, mnogo više nego u EU-15. U Srednjoj i Istočnoj Evropi, ali takođe i u balkanskim zemljama (Blagojević, 2003), žene verovatnije nego njihove muške kolege ostaju u procesu obrazovanja nakon navršenih 18 godina. Ova razlika u korist žena raste. Isti trend postoji i u 15 zemalja EU. S izuzetkom dveju baltičkih zemalja, taj procenat još nije prešao 50%, ali trenutne se razlike smanjuju. Mada su kvantitativne razlike u obrazovanju muškaraca i žena skoro poništene, ili idu u korist žena, segregacija obrazovnih profila i dalje je na snazi. U pridruženim zemljama u 2001. godini žene su činile 43,4% diplomiranih u oblasti znanosti, matematike i kompjutera, a 22,8% u oblasti mašinstva, industrije i građevinarstva. Međutim, u EU-15 segregacija je još izraženija (35,7% u odnosu na 20,6% Izvor: She figures 2003:43-44).
Iz analize Enwise izveštaja vidi se da visoko učešće žena među profesionalcima, kao i povećan obrazovni nivo utiču i na smanjenje rodne segregacije profesija. Drugim rečima, kvantitativni rast pretvara se u rast kvaliteta, mereno nivoom participacije. Jednakost se postiže postepeno: prvo kao kvantitativna jednakost (učešće na višim nivoima), a zatim putem kvalitativne jednakosti (smanjenja horizontalne segregacije, u stvari povećanja prisutnosti žena u nekadašnjim 'zatvorenim' oblastima)5. Kvalitativne promene u korist žena nastale su na osnovu njihovog većeg uključivanja na svim nivoima. Međutim, na poluperiferiji, slično kao i u zemljama centra, isključivanje žena je utoliko veće ukoliko je viši nivo donošenja odluka, nezavisno od profesije. U naučničkim profesijama, ono dobija oblik 'probušene cevi', iz koje, kako se ide naviše, žene počinju da 'cure' i ovaj je 'gubitak' žena isti širom Evrope, Zapadne i Istočne. (Enwise Report, 2003).
Nakon svega, na osnovu datih brojki i podataka, moglo bi se zaključiti kako je, u neku ruku, rodna ravnopravnost u proseku veća na poluperiferiji, nego u centru. Dakle, gde je problem?
Postavlja se nekoliko pitanja u vezi s ovim povoljnim statističkim činjenicama.
Prvo bi se odnosilo na sličnosti između centra i poluperiferije: ako žene počinju činiti većinu na visokoobrazovnim nivoima u sve većem broju zemalja i oblasti, gde su muškarci? Statistički trendovi ne pokazuju da će muškarci na kraju početi da se bave zanimanjima koja su ranije držale žene, nego će pre biti da se oni, iz različitih razloga, 'povlače' iz visokog obrazovanja. Znači li to da žene pravilno investiraju svoju energiju tako što u svakoj generaciji stiču više obrazovanja, čak više nego muškarci? Ili možda, umesto toga, 'trče u pogrešnoj stazi'? U sadašnjem trenutku ovo je pitanje daleko relevantnije za poluperiferiju, nego za centralne zemlje, iako je važno i za jedne i za druge. Drugo pitanje odnosi se na razlike između centra i poluperiferije: koje bitne razlike ili sličnosti prevladjuju u razotkrivanju 'univerzalnog patrijarhalnog poretka'? Dalje, tu je i pitanje koje se odnosi na same profesije: koje su posledice ženskog uključivanja po društveni status određenih profesija? Napokon, kako se njihova visoka uključenost u profesije odražava na kvalitet života žena?
Detaljno odgovoriti i elaborirati sva ova pitanja prevazilazi okvire ovog rada. Ovde će biti ponuđeni tek neki dodatni uvidi i ideje koje će pokušati da rasvetle deo složenih tema koje se ovde propituju.

Iza scene

U prihvatanju žena naučnica u Albaniji vrede dvostruki standardi. S jedne strane, i ustanove i obični ljudi ih poštuju i odaju im moralno priznanje i respekt, na primer, žena koja predaje na univerzitetu uživa poštovanje. S druge strane, finansijska podrška tim ženama, uključujući i plate univerzitetskih profesorica i istraživačica u istraživačkim ustanovama vrlo je mala. Paradoksalna stvarnost Albanije je da ulični prodavci cigareta i drugih sitnica zarađuju bolje od univerzitetskih profesorica.
(Gjermeni,2003)
Situacija u kojoj se nalaze profesionalke na poluperiferiji može se opisati kao paradoks: 'bolje je gore'. Empirijski, ovaj paradoks se može potkrepiti činjenicom da su žene visoko zastupljene u izvesnim profesijama tokom komunizma i u postkomunizmu samo zato što je najveći deo tih poslova bio ili još uvek jeste drastično potplaćen i ne donosi društveni prestiž. Ovo se najbolje vidi na primeru samog visokog obrazovanja. Ubrzana feminizacija radnih mesta na nižim univerzitetskim nivoima u uskoj je vezi s ozbiljnim problemima finansiranja ovog sektora. Već na početku devedesetih ova je situacija prepoznata kao 'Janusova glava', dvostrani fenomen, koji je daleko više posledica devalvacije visokog obrazovanja u određenoj zemlji, nego povećane rodne ravnopravnosti. (Blagojevic, 1991a). Drugačije rečeno, u komunističkim zemljama ove profesije nikad nisu ni imale elitistički i ekskluzivistički karakter kao na Zapadu, kao što nikada nisu bile ni nagrađivane u istoj meri. Ova činjenica leži u osnovi visoke ženske profesionalne uključenosti.
Uz tradicionalno nepovoljan položaj mnogih profesija u komunizmu, zajedno sa svim 'normalnim' patrijarhalnim zakidanjima, žensko profesionalno postignuće opterećeno je u postkomunizmu i novim paradoksima. Ovde će ukratko biti spomenuto samo nekoliko fenomena koji su razotkriveni postojećim istraživanjima.
U postkomunizmu nove profesije i nova profesionalna okruženja propisuju pravila koja nikako nisu rodno neutralna i u mnogome su neuporediva s prošlim vremenima. U istraživanju o profesionalkama koje rade u multinacionalnim kompanijama u Budimpešti, jasno se vidi da veliki dio prihoda te žene moraju usmeriti na propisani način odevanja na radnom mestu. U stvari, mnogo dodatnih resursa mora biti mobilisano da bi se zadovoljili ovi zahtevi (oslanjanje na mrežu rođaka i prijateljica da se 'napravi odeća', trošenje slobodnog vremena u potrazi za jeftinom odećom itd. Ili da se nauči šivati.) (Tallos, 2001). Napredovanje u organizacijskoj hijerarhiji također je nešto što je postalo prilično nesigurno u postkomunističkom okruženju, u smislu kvaliteta življenja. Istraživanje urađeno u Litvaniji pokazalo je da se žene, menadžerice srednjeg nivoa, u stvari moraju suočiti sa puno više posla i puno više pritiska, što smanjuje realnu vrednost njihovog rada iako su promovisane u organizacijskoj hijerarhiji. Kvalitet njihovog života opada, te one postaju umorne i osećaju se zloupotrebljenima. Kompjuterska tehnologija samo je pogoršala stvari, stoga što one kupuju računare kako bi mogle posao dovršiti kod kuće, posle radnog vremena (Motiejunaite, 2001). Istraživanje o nasilju nad ženama u Srbiji pokazalo je da su najvećem riziku od nasilničkog ponašanja njihovih partnera izložene dve esktremno različite skupine žena: one koje su ekonomski zavisne, 'domaćice', neobrazovane, s jedne strane i s druge, zaposlene žene koje zarađuju više od svojih partnera (Nikolić-Ristanović, 2002). Kvalitativno istraživanje o bugarskim znanstvenicama koje žive u inostranstvu otkrilo je negativan uticaj na njihove porodice: u prvom redu, partnerima je teško da nađu posao u svojoj struci u istom gradu, pa čak i u istoj zemlji, što često završi razvodom; drugo, situacija negativno pogađa i decu - živeći u različitim zemljama s različitim kulturnim miljeima i tradicijama, neka od njih nemaju čak priliku ni da nauče maternji jezik (Pentcheva, prema Sretenovoj, 2003). Prema Morokvašić, univerzitetski obrazovane ili visokokvalifikovane žene iz Istočne i Centralne Evrope čine 12-25% onih koje rade kao prodavačice u sivoj ekonomiji(suitcase trading). Ovakva trgovina ponekad uključuje prostituciju. "Međutim, loše plaćene državne službenice, učenice i studentice okreću joj se kako bi povećale svoju dobit od putovanja i mogućnost uspešne trgovine" (Morokvašić, 2004:17). Na strani 'pozitivnih fakata' su one istraživačice koje pokazuju da je obrazovanje žena usko povezano sa razvijanjem njihovih aktivnosti i povećanjem njihove sposobnosti i strategija preživljavanja, pa čak i životnog zadovoljstva (Blagojević, 2000; Kovacs and Varady, 2000; Marody, M. Giza Poleszczuk, 2000; Morokvašić 2004, ). Istraživanja koja se ovde spominju pokazuju da ta poboljšanja za zaposlene žene sa poluperiferije niukoliko nisu jednostavna i neambivalentna.
Međutim, često se može upasti u zamku pogrešne interpretacije istinske pozadine ženske uključenosti u profesionalni život, pogotovu u međunarodnim forumima, kada različite zemlje treba da daju pregled 'stanja rodne ravnopravnosti'. Ženska uključenost u profesiju je, u stvari, mnogo bolji pokazatelj stvarne marketinške vrijednosti date profesije i njenog društvenog prestiža nego položaja žene u datom društvu. Kao što je pokazala Željka Šporer, koja je uporedila SAD, bivši Sovjetski Savez i bivšu Jugoslaviju, u pravnim i medicinskim profesijama osamdesetih godina mogla se uočiti jasna veza između prestiža profesije, iskazanog visinom materijalne naknade i uključenosti žena. Ova patrijarhalna osnova devalvacije ženskog doprinosa funkcioniše nezavisno od političkog sistema (Šporer, 1983 ). Također, na snazi je bila dvostruka veza, što znači da više žena u jednoj profesiji smanjuje prestiž profesije, a to, opet, omogućava još većem broju žena da se priključe. I mnogi drugi primeri mogu se naći u prošlosti. Negativna spirala, jednom kad krene, može rezultirati proletarizacijom profesija, što u stvari znači 'raditi više za manje' a što se već događa, kako na Istoku tako i na Zapadu. Proletarizacija profesija je usko povezana s njihovom feminizacijom i vice versa. Ova povezanost je trans-politička, trans-historijska, trans-kulturalna i prilično stabilna. Način na koji će podela na 'ženske' i 'muške' profesije biti konstruisana stvar je konkretne društvene situacije i historijskih silnica. Ali sama podela sa svojim datim značenjima šta je manje, a šta više 'vredno' ide duž rodnih linija i prati istu logiku rodnih hijerarhija.
U nauci, na primer, podela na 'tvrde' (hard) i 'meke' (soft) nauke je usko povezana s prestižom i investicijama. Kao što se da videti iz Enwise izveštaja, postoji triangularan odnos između novca, slave i roda (gold, glory and gender), u kojem dominiraju oblasti s visokim troškovima, a društvene nauke i one čiji su troškovi manji su potcenjene. Rodne predrasude u hard-soft podeli stvaraju osnov negativne percepcije 'mekih' znanosti i one kao posledica toga rizikuju dalje umanjenje sredstava' (Enwise Report, 2003:79). Radi delikatnije analize konstruisan je 'pokazatelj tegle meda'('Honeypot indicator')6, koji otkriva da se najviše žena može naći u zemljama i sektorima s najnižim R&D troškovima, dok je najmanje žena u sektorima s najvišim R&D troškovima. "Ovo se poklapa s idejom da muškarci napuštaju ove oblasti zato što im one više nisu dovoljno atraktivne." (Enwise Report, 2003:79).
Međutim, iako ova veza između roda i profesije nadilazi podelu centar-poluperiferija, to još uvek ne znači da neki specifični faktori vezani za samu poluperiferiju i njen položaj na globalnom tržištu i globalnoj geostrateškoj stratifikaciji, ne igraju nikakvu ulogu. U stvari, upravo je suprotno. Pošto se obrazovanje često smatra najvrednijim ljudskim resursom, u prošlosti, ili u sadašnjosti, ženski resursi poluperiferije mobilisani su da 'ubrzaju' razvoj i da se 'uhvati korak'. Da li su ovi napori uokvireni u 'nacionalnu borbu' ili 'industrijalizaciju' ili'evropeizaciju' nije tako važno kao što je sama matrica te mobilizacije. Pošto se poluperiferija neprekidno formira u stalnom naporu da 'uhvati korak' s centrom, ženski kadrovi se često dodatno mobilišu i eksploatišu u cilju prevazilaženja tog jaza između centra i poluperiferije. Žene se izbore da za/dobiju prava koja mogu na efikasan način poboljšati njihove resurse kao dio 6
Može se izračunati na osnovu dostupnih zvaničnih R&D (research and development: istraživanje i razvoj) statistika i napraviti poređenje među zemljema i vremenskim periodima. Rezultat predstavlja razliku između očekivanog i stvarnog R&D utroška po glavi proporcionalno za žene, izraženog kao procenat od očekivanog R&D utroška po glavi proporcionalno za žene (Enwise Report, 2004:82).
'nacionalnih resursa' i unaprediti položaj njihovih zemalja u odnosu na centar.
Uz to, poluperiferija redovno proizvodi paradoksalnu kombinaciju snažnog patrijarhata koji iscrpljuje ženske resurse u sferi privatnosti, skupa s ideološkom 'maglom' rodne ravnopravnosti. To rezultira, sa zapadne tačke gledišta, čudnim amalgamom 'super žene', jake, često obrazovane žene, spremne da se žrtvuje, koja je 'više nego jednaka'.
Ovo prilično sliči, iako nije isto, 'razvoju' zemalja Trećeg sveta, gde je intenzivna eksploatacija ženskih resursa pretpostavka za 'modernizaciju' ovih društava (Harding, 1998:105-23). U poređenju s zemljama Trećeg sveta, u poluperifernim društvima upotreba ženskih resursa ne razlikuje se mnogo po intenzitetu, koliko po kvalitetu: bivša industrijalizovana društva sa snažnom ideologijom jednakosti stvorila su snažne obrazovane žene sa jakom tendencijom da se zapošljavaju. Iz tog razloga, relativno visoko prisustvo žena u profesijama posledica je toga što su se stekle dve grupe vrlo protivrečnih uslova: onih koji su kao dio komunističkog nasleđa bili povoljni po žene (obrazovanje, zaposlenost, egalitarna idelogija), kao i onih nepovoljnih ('normalizovano' visok nivo eksploatacije ženskih resursa kao preduslov 'razvoja' ili 'tranzicije' i vrlo nepovoljan položaj profesija uopšte). Drugim rečima, bez šireg konteksta uobičajeno visoke eksploatacije ženskih resursa i kulturalnih matrica koje to podržavaju, nemoguće je razumeti žensko samo/požrtvovano ponašanje, kako u privatnom, tako i u javnom domenu na poluperiferiji. (Blagojević, 2004)
U novim uslovima globalizacije, žene u zemljama na poluperiferiji, menjaju svoje životne strategije. Kao što primećuju Marody i Giza-Poleszczuk mlađe žene u Poljskoj se od 'samožrtvovanja okreću ka ulaganju u sebe' (Marody and Giza-Poleszczuk, 2000). Ovo znači da žene sve više obrazovanje smatraju individualnom strategijom za 'opstanak' u stanju neprekidne mene. Širom Istočne i Centralne Evrope niču novi privatni univerziteti. Istovremeno, prisutan je i očigledan, jači ili slabiji, trend 'povlačenja' muškaraca iz obrazovanja. Ovo je veoma kompleksno pitanje i zahteva dalje seriozno istraživanje. Međutim, nekoliko stvari se može istaknuti. Prvo, kvalitet obrazovanja umnogome opada. Ovo znači da dobiti 'više obrazovanja' ne mora značiti i 'bolje' obrazovanje. Također to ne znači ni dobiti obrazovanje koje se može 'dobro prodati'. Ovo vodi ka zaključku da međuzavisnost između mogućnosti zaposlenja i obrazovanja u Istočnoj i Srednjoj Evropi ne postaje nužno veća, nego čak možda i suprotno, osobito ako je u pitanju trajnije i dobro plaćeno radno mesto.
Žene su, dakle, na univerzitetima, a gde su muškarci? Ne zna se mnogo o muškim životnim strategijama, osobito životnim strategijama mladih muškaraca sa poluperiferije. I dok su znatni napori uloženi kako bi se doznalo da su 'žene najveće žrtve tranzicije', malo toga je urađeno da se analizira situacija u kojoj se nalaze muškarci u ovim zemljama. U stvari, ko je 'veća' a ko 'manja' žrtva nekako postaje neukusno pitanje kad znamo koliki su ljudski gubici tranzicije, osobito u zemljama u kojima je rat bio način tranzicije. 'Implozija patrijarhata' (Blagojević, 1999), ili 'kraj patrijarhata' (Castells, 1997) novi su koncepti koji otkrivaju duboke strukturalne promene rodnih režima, kako na poluperiferiji, tako i u centru. Simultanost i sličnost ovih dvaju procesa zahvaljujemo globalizaciji. Ipak, još jednom, situacija na poluperiferiji i nalikuje i razlikuje se, usled funkcionalnih odnosa između centra i poluperiferije.
Pitanje 'žrtava' otkriva još jedan aspekt problema. Upravo stoga što žene sa poluperiferije žive po modelu samo/žrtvovanja, one su vrlo fleksibilne. Tako se one, u vremenima 'ekonomije preživljavanja' uspevaju nositi s tim, često mnogo efikasnije od muškaraca koji su nisu socijalizovani za "novu igru u gradu" (Blagojević, 1999). Jedna od poželjnih strategija jeste mobilnost. Mobilnost stručnjakinja određuje njihova rodna pripadnost i njihovo poreklo. One su često izložene 'dvostrukoj diskriminaciji', ali, paradoksalno, to je još uvek bolje nego 'ostati kod kuće'. Ako se mobilnosti profesionalno angažovanih žena ne prilazi kao 'odlivu mozgova', nego kao strategiji preživljavanja, onda se pokazuje osnovna sličnost s opštim novim modelima pokretljivosti žena s poluperiferije, koju je Morokvašić grafički imenovala kao 'skrasiti se u mobilnosti' (Morokvašić, 2004). U novim modelima mobilnosti, sama ta pokretljivost postaje resurs koji doprinosi individualno boljem društvenom položaju, kvalitetnijem životu i napokon jačoj individualnoj sposobnosti za akciju.
Ovde se krug zatvara. Neprekidna mobilnost je model koji su neke istočnoevropske žene prigrlile kao strategiju preživljavanja ili čak strategiju društvene promocije. Za mnoge druge žene iz zemalja centra, pritisak da se bude pokretljiva ne nudi baš neku opipljivu nagradu, nego predstavlja novu potrebu što je kreiraju nova ekonomska kretanja. Ova razlika leži u činjenici da Istočnoevropljanke pokušavaju pomoću mobilnosti vlastiti nepovoljan položaj pretvoriti u prednost. činjenica da su žene na poluperiferiji jako loše plaćene u svojim zemljama i da mogu iskoristiti razlike u razvijenosti 'doma' i 'preko granice', povećava njihovu fleksibilnost i vodi ka prihvatanju mnogo lošijih uslova rada od onih na koje bi pristale žene iz zemalja centra. Višak radne snage u novim ekonomskim uslovima očito duboko menja i uslove rada i organizacijsku praksu širom sveta. Deelitizacija profesija, zajedno s rodno zasnovanom eksploatacijom ženskih resursa, stvara 'pul' radne snage koji je 'idealan' za 'džunglu' s početka ovog teksta. Nevažno da li se resursi obrazovanih žena jeftino koriste 'kod kuće', u kombinaciji s besplatnim reproduktivnim radom; 'u inostranstvu' kao profesionalni rad; na način intelektualnog, akademskog ili naučnog nomadizma; na način 'skrašavanja u mobilnosti', ili kao plaćeni reproduktivni rad umesto zaposlenih žena iz zemalja centra, oni se u svakom slučaju koriste na način koji karakteriše odnos centar - poluperiferija. Obrazovane žene, zaposlene žene iz zemalja centra su u mnogome izložene istoj spirali u kojoj one, kao žene, predstavljaju 'poluperiferiju' u vlastitim zemljama. Ova situacija duboko menja ne samo tržište rada u zemljama centra, nego i rodne odnose u ovim zemljama. Ponovo, sličnosti između centra i poluperiferije ne isključuju njihovu duboku povezanost.

Limiti?

Negativna spirala ima svoje limite. To su granice ljudske mobilnosti i fleksibilnosti. I kad se precenjuje, i kad je dobro plaćena, mobilnost i fleksibilnost podložne su limitima. Iako u zemljama Istočne i Centralne Evrope 'vrednosti opstanka' dominiraju nad 'vrednostima samoostvarenja' (Inglehart, 2000), ovo se može posmatrati tek kao trenutno istorijsko stanje. Erozija prava na socijalnu zaštitu i socijalnu pomoć nakon komunizma popločala je put 'normalizaciji' individualne borbe za opstanak kao novog etosa postkomunističke ere. Iako se na prvi pogled može misliti da je ovo problem samo postkomunističkih društava, to je nešto što se širi unaokolo, prema zemljama centra takođe. Novi generator ovih 'pravila džungle' je neoliberalni model koji sebe predstavlja profesionalno, politički i javno, kao jedini mogući put ka napretku, razvoju i slobodi. Jednom kad se zadovolje osnovne potrebe, možda će se roditi drugačije vrednosti. A s njima će se, takođe, možda, granice mobilnosti i fleksibilnosti rekonstruisati i suziti.
Fleksibilnost i mobilnost, iskazane u 'nomadskom stilu življenja', u stvarnom životu često pokazuju niz nedostataka koji se mogu sažeti u naslov popularnog songa 'Life for Rent'. Više nego romantična avantura novih otkrića, u stvarnosti nomadski život se sastoji od niza 'nemogućnosti izbora': nemoguće je opredeliti se za stabilne veze, niti za uspešne karijere s logičnim i predvidljivim vertikalnim napredovanjem, može se 'izabrati' nemati porodicu, nemati decu, ili stalnog partnera, ili bliskog prijatelja ali teško se može izabrati suprotno, može se 'izabrati' da se ne živi u 'zajednici' i da se ne bude njen aktivan član, ali ne može suprotno. Na širem planu, akumuliranje ovakvih negativnih izbora rezultira ne samo destrukcijom vlastitog života, nego i destrukcijom ljudske zajednice. Ljudi, žene i muškarci sa poluperiferije, koji su, zahvaljujući svojim sposobnostima, talentima, izvrsnom obrazovanju ili rezultatima, uhvaćeni u mrežu prevelikih vlastitih i tudjih očekivanja, paradoksalno, ugroženiji su od drugih iz prostog razloga što su u stalnoj potrazi za samoostvarenjem. Oni lako mogu postati zarobljenici svojih prevelikih postignuća.
Samozaštita, umesto hvatanja u koštac s nelojalnom konkurencijom, može biti alternativna strategija otpora. Žene su uhvaćene u začarani krug dokazivanja da su jednake muškarcima, tako što će sve raditi 'bolje', iscrpljujući svoje resurse i uništavajući vlastiti privatni život kako bi 'ostale u utrci'. Izgleda da 'razlika' biva zaboravljena u novim, globaliziranim tržišnim uslovima, odnosno da ona radi isključivo protiv slabijih. Lično više nije političko. Nakon nekoliko decenija intenzivnog uključivanja žena u profesije i na Istoku i na Zapadu, može se reći da je disproporcija između uloženog truda i rezultata jako velika.
Feminističko teoretsko nasleđe može u ovoj tački biti prilično korisno. Ako su kritičko mišljenje i 'transformativna analiza' vitalni delovi tog nasleđa, onda se mora uraditi ponovna evaluacija tradicionalnih feminističkih strategija kako bi se osnažile pogodnije prakse transformacije i/ili otpora. Za sada, krajnji cilj i dalje je: opstanak.

Prevela sa engleskog jezika: Venita Popović